Inspirisana trenutnim afinitetom ka kuvanju, odlučila sam da napišem seriju recepata počevši sa mojim prethodnim tekstom Recept za kritiku. Ne znam za vas, ali ja jako volim brze, a ukusne recepte. Za mene nisu dugi sati provedeni u kuhinji, niti veliki gurmanski poduhvati. A opet uvek želim da mi jelo uspe i da se dopadne mojim ukućanima. Ovo je moj drugi članak iz serije Recepata i želim da vam ga serviram kao lagani i ukusni obrok, čije je uputstvo takvo da ni vi nećete provesti sate mozgajući već možete da ga servirate dok je vruć 
Počeću od sebe. To mi je nekako uvek najzahvalnije. Ja ne volim da se izvinjavam. Baš ni malo. Sem kada je baš evidentno da sam pogrešila. Jedna od pretpostavki zašto je to tako je što sam odrasla u porodici „savršenih“ koji zapravo nisu mislili da mnogo greše, pa samim time ni da moraju mnogo da se izvinjavaju. Kao mišić koji atrofira usled nekorišćenja, tako je i meni izostao trening i sticanje veština iz izvinjavanja. Međutim sada kada imam svoju porodicu i muža sa sličnim obrascem u ponašanju shvatila sam da možemo propustiti da damo našem sinu važnu životnu pouku. Pouku o izvinjenju, ali i o empatiji i pokajanju.
Sastojci za kritiku su modelirani prema dečijim potrebama, ali su prikladni i za odrasle:
– IZVINJENJE :
(izostaviti kada su deca u uzrastu do 2 godine u pitanju, a za starije poželjno kao prvi korak ka poboljšanju odnosa) Deca u uzrastu do 2, a prema nekim studijama i uzrasta do 6 godina, ne razumeju zapravo značaj izvinjenja već ga izgovore uglavnom pod prisilom roditelja ili promumljaju po automatizmu jer misle da to tako treba. Naravno efekat toga je kratak i deca ulaze u ponovne konflikte sa sličnim ili istim posledicama zbog kojih su se već izvinjavali. Do toga dolazi jer većina dece do predškolskog uzrasta nije u stanju da u pravom smislu oseti kajanje koje bi trebalo da dođe sa iskrenim izvinjenjem, jer to zahteva empatiju tj. da se “postave u kožu” drugog i da potpuno razumeju tok UZROK – POSLEDICA. Ruku na srce ovo ne razume ni puno odraslih, s time da mi ne možemo da se žalimo na nezreo neurološki sistem kao mališani
– EMPATIJA:
Prethodno pomenuta empatija je sastojak bez kog naš recept ne može da uspe. Empatija nam dođe kao testo za štrudlu. Daje osnovu i čvrstinu i ima sopstveni recept. Ako se nadovežem na činjenicu da se empatija razvija sa vremenom, kako je onda ovo lak i brz recept pitaćete? Za početak testo možete kupiti gotovo i prebaciti se na pripremu nadeva za štrudlu. Ono što mislim pod time, je da možemo da naučimo svoje mališane kako da reagujemo bez da odmah razumemo kako se osoba koju smo povredili oseća i time postepeno i kroz praksu razvijati empatiju.
To nas dovodi do našeg trećeg sastojka:
– SAOSEĆANJE:
Dok naše testo polako narasta možemo primeniti niz aktivnosti. To su u ovom slučaju aktivnosti koje će pokazati brigu i saosećanje. Sad ćete reći pa zar nisu empatija i saosećanje jedno te isto? Nisu. Saosećanje ukazuje na aktivno pokazivanje toga da nam je stalo kako se druga osoba oseća. Na taj način pokazujemo da IZVINI koje smo izgovorili nije puka reč, već smo spremni da žrtvujemo svoje vreme i energiju da bi se osoba koju smo povredili osetila bolje.
Saosećanje demonstriramo tako što naučimo dete da ne treba da bežimo od osobe koju smo povredili (bez obzira na to da li smo to učinili namerno ili slučajno) već da joj priđemo i da ukažemo detetu na vrstu povrede koju je nanelo. Npr. obratimo se svom detetu sledećim rečima: „Povredio si Petra! Iako to možda nisi učinio namerno on je sada povređen i moramo da se vratimo.“ Nakon toga jasno i detaljno opišemo koji postupak je doveo do povrede: „Kada si trčao, naglo si otvorio vrata i uklještio njegov prst.“ Zatim opišemo posledice koje su nastale: „Petar sada plače pošto ga prst mnogo boli.“
Pošto deca lako uče po modelu, možemo sami upitati povređeno dete: „Da li si dobro?“
I kao poslednji čin treba da pomognemo detetu da nešto učini po pitanju povređenog drugara. Kao što sam ranije napomenula deca ne razumeju dobro kajanje, ali su odlični u preduzimanju mera. Mogu da otrče po flaster, oblogu od leda, pomognu da se očisti haos koji su napravili, itd. Sve to im pomaže da preuzmu odgovornost za svoje postupke.
Na početku sam navela da je recept prilagođen mališanima, ali koliko od nas se ovako izvini? A upravo to je ono što je možda i najvažnije. Da dete učimo sopstvenim primerom, kroz interakciju sa samim detetom, ali i drugim ljudima oko sebe. Deca brzo uvide odstupanja i „nanjuše“ kada roditelj nije iskren i spontan. Zato počnimo od sebe pa će i naša deca ubrzo ispeći zanat!
