Black miror – „Be right back“

Black miror – „Be right back“

Black Mirror (Crno ogledalo) je britanska serija prvi put emitovana 2011.godine. Crno ogledalo je ekran koji upravlja našim životima gde se uzimaju savremeni fenomeni (od preterane popularnosti talenat emisija prikazanih na televiziji, pa preko uticaja društvenih medija i pametnih telefona na našu svakodnevnicu) kao polazna tačka i spekulacija o tome kako bi se takvi fenomeni mogli razvijati u budućnosti. Svaka epizoda govori drugačiju priču sa različitim protagonistima i fokusira se na drugu temu.

Prva epizoda druge sezone Crnog ogledala se zove “Be right back” (Odmah se vraćam) u kojoj je prikazano nošenje protagonistkinje sa gubitkom partnera uz sve, možda i ne tako zadugo, neverovatne tehnološke mogućnosti. Na različitim nivoima je priča zastrašujuća, ali u ovom tekstu stavljamo fokus na remećenje najprirodnijeg i nezaobilaznog procesa – tugovanja.

U epizodi je taj proces poremećen usled zloupotrebe napredne tehnologije, gde ožalošćena poseže, neposredno posle sahrane partnera i saznanja da je trudna, za određenim softverom koji može da ga imitira. Ovo je naravno omogućio sav sadržaj ikad objavljen na internetu, mailu, FB-u, Twitteru ili drugim društvenim mrežama sa njegove strane. Počinje sa nevinim četovanjem koje prelazi u telefonske pozive (tehnologija omogućava da se kroz ranije objavljene snimke replicira njegov glas). Poslednji korak jeste da protagonistkinja poručuje robota koji je slika i prilika njene izgubljene ljubavi. Ona ima osećaj trenutnog olakšanja dok “razgovara” sa veštačkom kreacijom, ali kad se robot pojavljuje u njenom zivotu i počne sa njom da “deli” životni prostor, ona shvata da to nije njen partner već sve ono malo, podeljeno u javnosti, nešto neintimno, često lažno, bez karaktera i duše.

Zašto je važno da sebi dozvolimo tugu i koja je njena uloga?

Emocije ne osećamo uvek, one se javlja usled remećenja ravnoteže, kada je neko/nešto nama važno ugroženo i uloga iste je da osobu vrati u prvobitnu ravnotežu, da se adaptiramo na situaciju ili tu situaciju adaptiramo prema sopstvenim potrebama. Dakle, ako se neko ponaša na način koji nam smeta, javlja se ljutnja kao signal za ugrožene lične granice i nagoni nas na akciju – uputiti poruku osobi da promeni svoje ponašanje. Ako smo u situaciji koja ugrožava nas ili nama bliske, javlja se strah i pokreće nas na aktivnosti da predupredimo i sprečimo nastanak štete ili da iz iste situacije izađemo. Zabrinuti smo kad znamo da nas u budućnosti očekuje nešto s čim se prvi put susrećemo i pokreće nas na skupljanje izvora i temeljnu pripremu na očekivano. Svaka emocija ima svoje “zašto” i možemo slobodno zaljučiti da nas povezuju sa svetom koji nas okružuje.

Jedna od osnovnih emocija je tuga.

Neretko je dugotrajna, bolna, neprijatna i prirodno se javlja usled gubitka nečeg ili nekog nama važnog. Pretrpevši gubitak, tugovanjem se navikavamo da te osobe više nema i adaptiramo se na novonastalu situaciju, a sve u cilju da nastavimo da živimo u novim okolnostima, novoj realnosti (gde tog nečeg ili nekog nepovratno nema) i održimo kvalitet života. Ona je proces i ima mnoge faze, ali najvažnije jeste da sebi istu dozvolimo, da je prihvatimo kao nešto nužno u tom trenutku/periodu i da kroz istu prođemo kako sami, tako i uz podršku okoline.

Osvrnula bih se takođe na dva detalja koji su “prst u oko“ u pomenutoj epizodi. Program koji je protagonistkinja koristila preporučuje joj prijateljica na sahrani, a ne svoje društvo ili rame za plakanje. Ta prijateljica je i sama korisnik. Drugi momenat jeste da, kako se priča razvija i protagonistkinja sve više ulazi u bizarnu situaciju, izbegava svoju sestru koja joj nekoliko puta nudi podršku i da joj se nađe. Čak i kad je primi u kuću, svog novog partnera sakriva. Priča se završava izolacijom glavne junakinje i njene ćerke koje drže robota na tavanu i posećuju ga vikendom.

Izolacija kao takva jeste sastavni deo tugovanja, ali ne nužno u svim fazama. Naravno da je značajno društvo prijatelja ili porodice, nekog ko može da se saoseća sa nama, kaže nam utešnu reč ili samo sasluša, diše i bude prisutan. Empatija onog pored nas, pokazivanje razumevanja se ne može zameniti hladnom rukom tehnologije. Sistemska podrška porodice i bliskih prijatelja je lekovita i pomaže da se kroz žalost lakše prođe. Terapija sa stručnim licem je takođe opcija.

Ako razmišljamo šta čovek može dobiti tugovanjem, dolazimo do sledeće tri stavke:

  1. Preispitivanje vrednosnog sistema – shvatamo šta nam je u životu važno;
  2. Emocionalno razvezivanje od izgubljenog i adaptacija na nove uslove življenja – moramo se razvezati od izgubljenog kako bismo sebi otvorili mogućnost za ponovno vezivanje;
  3. Afirmacija postojećih socijalnih veza individue.

Ne, ne možemo pobeći od tuge. Tehnološki razvoj je tu nemoćan naspram pogleda sa dubinom, dodira sa toplinom, iskrenog zagrljaja, ljubavi. Ne razvijamo se kad nam je sve potaman, rastemo onda kada tako nije. Svako iskustvo kroz koje prolazimo postaje deo nas, čini onim što jesmo, u koga (ne šta) postajemo. Od tuge se ne beži!

Autor: Zdenka Bogunović

Facebooktwittergoogle_pluslinkedin

Оставите одговор

Close Menu